„Sve je taština, taština nad taštinama.“  – Knjiga propovednikova
„Najfiniji đavolov trik  je da nas ubedi da ne postoji.“  – Šarl Bodler u Dežurnim krivcima

Najveća iluzija u procesu percepcije realnosti jeste privid sopstva. „Ja jesam“ ne postoji zato što ne postoji ja iz te tvrdnje. Najveća prepreka između nas i sreće krije se upravo na poslednjem mestu na kome bismo je tražili. Postoji ona anegdota koja ovu situaciju opisuje na najbolji način: kada je čovek rekao budističkom monahu „Ja želim sreću“, na to je monah odgovorio da će sreću dobiti onda kada izbaci ja i  želim. Šta ovo zapravo znači? Naš doživljaj sopstvenog identiteta nas uvek čuva od bilo kakvih promena zato što svaka promena predstavlja pretnju po identitet. U procepu između onoga što „jesmo“ i onoga što bismo mogli biti uvek stoji strah od izlaska iz zone komfora.
Da li je želja sama po sebi loša? Kako bi odgovor na to pitanje bio jasniji, hteo bih da uvedem razliku između želje i namere, kao dve strane istog novčića. Razlika između ova dva oblika stremljenja jeste u tome što želja u sebi neumitno sadrži vezanost za ishod koji je uvek u budućnosti, ona remeti emocije i uvodi nas u afekat. Namera predstavlja utemeljenost u  sadašnjem trenutku, jedinom trenutku u kome možemo da učinimo nešto što će nas približiti tom ishodu koji smo zamislili. Mogli bismo se voditi rečenicom iz Bhagavad Gite koja kaže: „Naš je samo rad, a ne plodovi rada.“
Šta je to što nas sprečava da u svakom „sadašnjem“ trenutku delamo u skladu sa onime što želimo da postignemo? Ego i oblici njegovog ispoljavanja – strah od greške, perfekcionizam, strah od toga da nismo dovoljno dobri. Potrebno je stalno sebe vraćati u jedini trenutak u kome stvarno postojimo, u stalno protičuću sadašnjost, i biti svestan da u svakom u nizu tih sadašnjih trenutaka radimo najbolje što možemo.
Identitet je iluzija, greške ne postoje, ovde smo samo neko određeno vreme i zato je bolje biti prisutan nego lutati u prošlost ili budućnost, koje su svakako samo varljivi konstrukti našeg uma.
Svi mislimo da smo raketa koja plovi na put u svemir, a u stvari sve što mislimo da mislimo o sebi, celo iskustvo, naša ličnost, samo je rezervoar sa gorivom koji će, čim raketa napusti atmosferu, otpasti i napustiti glavni deo, našu DNK, da preživi i pređe u sledeću generaciju.  Na taj način naše „telo“ može da čini stvari koje mogu ići nauštrb sreće samo kako bi zaštitilo prelazak u sledeću generaciju. Mi smo preci procenta ljudi koji je bio pažljiv i preživeo.