U poslednje vreme (nekih stotinak godina) sve je više dokaza da pozitivno razmišljanje daje rezultate. Što bi rekao Velimirović, „Kakve su ti misli, takav ti je život“, i sve takve slične floskule i krilatice.

Ipak, većina takvih učenja zanemaruje osnovnu komponentu kreiranja konkretnih rezultata u životima onih koji pozitivno razmišljaju – a to je preduzimanje akcije. Pozitivno razmišljanje takođe može postaviti velike prepreke.

Koji je glavni problem sa pozitivnim razmišljanjem? Ako razmišljamo pozitivno, to znači da osuđujemo okolnosti u kojima se nalazimo. Ako osuđujemo okolnosti u kojima se nalazimo, u nama se verovatno pojavljuje i otpor prema njima, što je prvi preduslov da te okolnosti potraju. Ako, na primer, želimo da postanemo druželjubivi i skloni komunikaciji sa nepoznatim ljudima, onda nije dovoljno misliti kako smo komunikativni, nego da, kada se nađemo u situaciji u kojoj nas okružuju nepoznati ljudi, stupimo sa njima u razgovor.

Osuđivanje okolnosti u kojima se nalazimo ima veze sa našim uverenjima, pošto ništa što prolazi kroz našu percepciju nije samo po sebi dobro ili loše. Drugačije rečeno, onaj Univerzum koji se često pominje u Nju Ejdžu, apsolutno zabole ****** za to kako mi tumačimo naše okruženje. On je takav kakav je, nit dobar nit loš, jer ne poznaje kategorije koje poznaje jedan ego.

E sad, pošto mi već živimo kroz sopstvo, kroz ego, kroz ja, i ne postoji drugi način da funkcionišemo u dualnom univerzumu, jedna od stvari koju možemo da učinimo jeste da okolnosti koje nam dolaze u susret ne osuđujemo (onoliko koliko je to u našoj moći). Tek tada ćemo, kada ih spoznamo u svojoj neutralnosti, moći da delamo bez napora i otpora prema njima. I kada se obratimo tim nepoznatim ljudima, pomalo nespretno i izgubljeno, velika je verovatnoća da ćemo sa druge strane dobiti sličnu reakciju, smotanu i nesigurnu, zajedno sa tragom zadovoljstva što se razgovor uopšte dešava. A možda se to uopšte i ne desi. Tada isto moramo da ne osuđujemo ono što se dešava, već da preduzmemo sledeći mogući korak. 🙂

Pozitivno razmišljanje nije loše (kao što rekosmo, ništa samo po sebi nije loše), ali ako želimo da promenimo sopstvenu stvarnost, potrebno je da preduzmemo konkretne akcije koje su u skladu sa osobinama i mislima koje želimo da imamo, kako bismo dobili konkretne „dokaze“ da je to što mislimo „istina“.

Ako dovoljno dugo pričamo sa nepoznatim ljudima, u jednom trenutku ćemo neminovno shvatiti da nam pričanje sa nepoznatim ljudima ne predstavlja nikakav napor. Rezultate daje samo pozitivna akcija, jer ona predstavlja izlazak iz zone komfora, iz onoga što nam je poznato.

2 thoughts on “Pozitivno razmišljanje VS Pozitivna akcija

Comments are closed.