Da bismo išta kreirali u „budućnosti“ moramo prvo biti spremni to da primimo u svoj život, a da bismo primili nešto u svoj život moramo biti osoba koja je u stanju da taj cilj sprovede. Jer šta su identiteti drugo do ličnosti koje preuzimamo da bismo ostvarili neke ciljeve.

No dobro, to je donekle očigledna stvar. Svi znamo da moramo da radimo na sebi da bismo napredovali. Ako ne napredujemo, nazadovaćemo, zato što stagnacija ne postoji. Postoji samo akcija nepreduzimanja akcije, i istrošen potencijal vremena koje i dalje neumitno prolazi. 🙂

U toj potrebi za stalnim napredovanjem javlja se anksioznost i strah da propadamo, i u tu malu pukotinu ulazi jedna od velikih zamki rada na sebi – nesposobnost da budemo u sadašnjem trenutku potpuno i neopterećeno.

Paradoksalno (jer na visokim nivoima razvoja skoro sve što susrećemo su sami paradoksi), da bismo još brže napredovali, moramo istovremeno činiti dve prividno suprotne stvari: da potpuno volimo stanje u kome se nalazimo i da želimo da ga poboljšamo. Na primer: ako želiš da dovedeš svoje telo u formu, moraš prvo da ga voliš i uživaš u njemu, takvom kakvo jeste i kakvo god da je, i da se prepustiš procesu poboljšavanja bez da o samom procesu razmišljaš. (Naravno, to ne znači da treba ući neinformisan u celu stvar, već samo da u trenutku dok radimo nešto ne razmišljamo istovremeno o tome što radimo.) U ovom primeru bi proces bio kombinacija pravilne ishrane i treninga, sa rasporedom koji ćemo da napravimo unapred.

Spajanje i integracija ove dve strane paradoksa će nas dovesti u stanje harmonije, ravnoteže između dualnih principa na kojima počiva materijalni univerzum i tu ćemo pronaći „sreću“ pošto je ona samo tamo gde nema suprotnosti.